Mi olakšavamo živote deci oboleloj od raka i njihovim najbližima pružajući praktičnu, emotivnu i materijalnu podršku.
Mi smo nacionalno udruženje roditelja dece obolele od raka koje sačinjavaju roditelji, lekari, medicinsko osoblje i svi ljudi dobre volje.
 
  • Kuća izgrađena od ljubavi, ne od slame

    Kuća izgrađena od ljubavi, ne od slame

    Tih par metara kvadratnih koji bi se skoro mogli opisati kao prostor dva sa dva, prostor je haotičan sam po sebi: čuje se zvono telefona, papiri i brošure su svuda a dečiji crteži oblepljeni kao najveća nota oplemenjivanja radnog prostora ikada i tri dame koje uveliko rade na neiscrpnom zadatku koje su sebi postavile. To nije bilo kakva prostorija, to je kancelarija puna ljubavi, šarena od pomešanih osećanja ljudske snage, poraza i pobeda, prepreka koje ne odlaze tako lagano i ljubavi koja je van moći merenja.

    Kada sam rekao ljudima u svom okruženju da ću od sada volontirati u jednom udruženju roditelja dece obolele od raka, naišao sam na tužne poglede i potpuno neprimerene konstatacije poput šta će ti to u životu ili teško je to gledati. Zato što nam je lakše da odmaknemo glavu kada nije u pitanju naše dvorište, jer je rak stvar koja se po pravilu dešava drugim ljudima i ne daj bože nikome. Svestan sam: siromašna smo zemlja i krpimo se pošto pucamo po svim šavovima, nauka i kultura su nam na izdisaju, siromaštvo dostiže rekordne vrednosti i počeli smo da živimo brzo. Ko stane i pita: kome je potrebna pomoć?

    I uopšte nije stvar u meni, ne želim nikakvo svaka ti čast, želim neokretanje glave na to što postoje deca koja su obolela od raka, zapravo, svakog dana oboli jedno – ne želim okretanje glave na to što su uslovi do skoro za njih bili mizerni, što doslovno već užasno traumatičan period preživljavaju sa svojim roditeljima sami i što su psiholozi bili misaona imenica, što u mraku u kojem su se našli ne mogu da imaju ni pošten smeštaj da im barem to bude lakše. Tračak svetla? Ne. Kakvo je to pitanje: šta će ti to?

    U udruženju u kome jesam, Nurdor (nurdor.org), danas desetine volontera radi na tome da za decu i njihove porodice postoje roditeljske kuće u više gradova Srbije (u kojima će boraviti ukoliko nemaju uslova za boravak u tim gradovima tokom lečenja), da prostor koji je predviđen za decu bude oplemenjen i pre svega da da malo svetla u okeanu tame, da se dobiju novi mikroskopi i uređaji... i kao najbitnije, desetine volontera odlazi na druženja sa decom. Zato što je njihov osmeh važan. Zato što ako popravite nekome dan i na jednu nanosekundu naterate tu osobu da poveruje da joj se život ne urušava, misija je uspešna.

    Negativan marketing koji imaju child-cancer organizacije u ovoj državi zbog nemile prošlosti su unele nepoverenje u ljude koje je sada jako teško iskoreniti. Upravo se sa time često borim kada se sretnem sa ljudima: ne želim novac od tebe, želim da znaš šta je rak kod dece i da je procenat izlečenja ogroman, želim da znaš da to može biti tvoje dete, dete iz komšiluka, slučajno dete na ulici i osećam obavezu da te obavestim šta su simptomi o kojima se mora paziti.

    Armija volontera Nacionalnog udruženja roditelja dece obolele od raka danas pokazuje ljubav. Svi su prošli edukaciju sa psiholozima, osobljem onkološkog odeljenja, roditeljima obolele dece i izlečenima. Različite starosne dobi, svako prinese ono od sebe što ume, a deca to transformišu u ljubav. Nacrtaju crtež, kažu da se dobro osećaju, ti onda isplačeš okean suza i shvatiš da ta konekcija između ljudi prosto nosi ogromnu energiju. Ignorišeš tamu jer ponori su već dovoljni sami po sebi i dovedeš svetlost. Sunčan dan. Otvoriš zavese i pustiš da sve to lepo uđe unutra i osetiš beskraj. Svi smo ovde neminovno kratko. Ne znamo što smo ovde, ali vreme neumitno teče i shvatiš da svako zaslužuje svoje vreme. Barem trenutak sreće.

     

    Autor je Petar Đurić