Kuća izgrađena od ljubavi, ne od slame

Tih par metara kvadratnih koji bi se skoro mogli opisati kao prostor dva sa dva, prostor je haotičan sam po sebi: čuje se zvono telefona, papiri i brošure su svuda a dečiji crteži oblepljeni kao najveća nota oplemenjivanja radnog prostora ikada i tri dame koje uveliko rade na neiscrpnom zadatku koje su sebi postavile. To nije bilo kakva prostorija, to je kancelarija puna ljubavi, šarena od pomešanih osećanja ljudske snage, poraza i pobeda, prepreka koje ne odlaze tako lagano i ljubavi koja je van moći merenja.

Kada sam rekao ljudima u svom okruženju da ću od sada volontirati u jednom udruženju roditelja dece obolele od raka, naišao sam na tužne poglede i potpuno neprimerene konstatacije poput šta će ti to u životu ili teško je to gledati. Zato što nam je lakše da odmaknemo glavu kada nije u pitanju naše dvorište, jer je rak stvar koja se po pravilu dešava drugim ljudima i ne daj bože nikome. Svestan sam: siromašna smo zemlja i krpimo se pošto pucamo po svim šavovima, nauka i kultura su nam na izdisaju, siromaštvo dostiže rekordne vrednosti i počeli smo da živimo brzo. Ko stane i pita: kome je potrebna pomoć?

I uopšte nije stvar u meni, ne želim nikakvo svaka ti čast, želim neokretanje glave na to što postoje deca koja su obolela od raka, zapravo, svakog dana oboli jedno – ne želim okretanje glave na to što su uslovi do skoro za njih bili mizerni, što doslovno već užasno traumatičan period preživljavaju sa svojim roditeljima sami i što su psiholozi bili misaona imenica, što u mraku u kojem su se našli ne mogu da imaju ni pošten smeštaj da im barem to bude lakše. Tračak svetla? Ne. Kakvo je to pitanje: šta će ti to?

U udruženju u kome jesam, Nurdor (nurdor.org), danas desetine volontera radi na tome da za decu i njihove porodice postoje roditeljske kuće u više gradova Srbije (u kojima će boraviti ukoliko nemaju uslova za boravak u tim gradovima tokom lečenja), da prostor koji je predviđen za decu bude oplemenjen i pre svega da da malo svetla u okeanu tame, da se dobiju novi mikroskopi i uređaji... i kao najbitnije, desetine volontera odlazi na druženja sa decom. Zato što je njihov osmeh važan. Zato što ako popravite nekome dan i na jednu nanosekundu naterate tu osobu da poveruje da joj se život ne urušava, misija je uspešna.

Negativan marketing koji imaju child-cancer organizacije u ovoj državi zbog nemile prošlosti su unele nepoverenje u ljude koje je sada jako teško iskoreniti. Upravo se sa time često borim kada se sretnem sa ljudima: ne želim novac od tebe, želim da znaš šta je rak kod dece i da je procenat izlečenja ogroman, želim da znaš da to može biti tvoje dete, dete iz komšiluka, slučajno dete na ulici i osećam obavezu da te obavestim šta su simptomi o kojima se mora paziti.

Armija volontera Nacionalnog udruženja roditelja dece obolele od raka danas pokazuje ljubav. Svi su prošli edukaciju sa psiholozima, osobljem onkološkog odeljenja, roditeljima obolele dece i izlečenima. Različite starosne dobi, svako prinese ono od sebe što ume, a deca to transformišu u ljubav. Nacrtaju crtež, kažu da se dobro osećaju, ti onda isplačeš okean suza i shvatiš da ta konekcija između ljudi prosto nosi ogromnu energiju. Ignorišeš tamu jer ponori su već dovoljni sami po sebi i dovedeš svetlost. Sunčan dan. Otvoriš zavese i pustiš da sve to lepo uđe unutra i osetiš beskraj. Svi smo ovde neminovno kratko. Ne znamo što smo ovde, ali vreme neumitno teče i shvatiš da svako zaslužuje svoje vreme. Barem trenutak sreće.

Autor je Petar Đurić