Transfuzija krvi

Transfuzija krvi svaki dan spašava živote. Krv se u bolnicama daje povređenima, bolesnicima kojima se rade velike operacije, transplantacija ćelija i organa, kao i bolesnicima koji se leče od malignih oboljenja ili teške anemije bilo kog uzroka.

Deca sa leukemijom ili drugom vrstom maligne bolesti uključujući i solidne tumore mogu da budu u situaciji da njihova kostna srž privremeno nije u stanju da proizvede dovoljno krvnih ćelija koliko je potrebno za normalan rad ćelija, tkiva i organa. Kod njih mogu da budu potrebne ponavljane transfuzije crvenih krvnih zrnaca i krvnih pločica.

O krvi

Krv je mešavina ćelija i tečnosti od kojih svaki deo ima specifičnu funkciju:

• Crvena krvna zrnca (eritrociti) prenose kiseonik do ćelija i tkiva i iz njih otklanjaju ugljen dioksid. Čine 40% - 45% krvi svake osobe i žive u cirkulaciji 120 dana.
• Bela krvna zrnca (leukociti) su deo imunog sistema i glavna uloga im je da štite od infekcije. Čine manje od 1% krvi zdravog čoveka.
• Krvne pločice (trombociti) su ćelijski fragmenti koji stvaraju ugrušak i pomažu u sprečavanju i kontroli krvarenja. Čine oko 5% naše krvi i žive u cirkulaciji oko devet dana.
• Plazma je žućkasta mešavina vode, belančevina, elektrolita, ugljenih hidrata, holesterola, hormona i vitamina. Čini oko 55% krvi svake osobe.

Krvne ćelije se stvaraju u kostnoj srži, u spongioznoj supstanci koja se nalazi u mnogim kostima u našem telu. Odrasla osoba ima oko 5 litara krvi. Količina krvi kod dece zavisi od uzrasta i telesne mase i iznosi od 70 mL (odraslo dete) do 100 mL (novorođenče) po kilogramu telesne mase.
Uprošćeno gledano krv je transportni sistem u organizmu pošto uzima, nosi, i predaje važne sastojke do i od ćelija. Kako cirkuliše kroz čitavo telo krv predaje tkivima i ćelijama kiseonik i druge hranljive sastojke a prikuplja štetne nusprodukte iz tela poput ugljen dioksida i odnosi ga do organa koji imaju ulogu da oslobode odganizam od ovih supstanci.

Šta je transfuzija krvi?

Transfuzija krvi je prosta medicinska procedura koju lekari upotrebljavaju za nadoknadu gubitka krvi usled povrede i krvavljenja, i za nadoknadu krvnih ćelija u slučaju da se iz nekog razloga ćelije ne stvaraju ili skraćeno preživljavaju u cirkulaciji. Transfuzija krvi obično ne podrazumeva transfuziju cele krvi, već nekog od njenih sastavnih delova: crvenih krvnih zrnaca, krvnih pločica, plazme, krioprecipitata i veoma retko, belih krvnih zrnaca. Ovakvo lečenje krvnim komponentama se zove komponentna terapija pošto primalac dobija samo onaj deo krvi ili onu krvnu komponentu koja njemu nedostaje. Pacijenti sa malignim oboljenjem najčešće imaju potrebu za transfuzijom eritrocita ili trombocita zbog toga što tokom primene hemioterapije kostna srž privremeno ne može da stvara nove krvne ćelije. Ređe, može biti potrebna plazma ili specijalni delovi plazme. Transfuzija krvi predstavlja samo jedan mali deo od različitih vrsta terapija koje se primenjuju kod dece i odraslih koji se leče od malignih bolesti. Na fotografiji su krvne komponente koje se najčešće upotrebljavaju kod ovih pacijenata.

Slika 1. Kesa pune krvi (gore). Kocentrat afereznih trombocita (prva kesa levo), koncentrat eritrocita (u sredini), koncentrat puliranih trombocita (kesa desno)

Kao i svi drugi oblici lečenja i transfuzija krvi treba da se primenjuje samo onda kada je to zaista neophodno, odnosno kada ne postoji mogućnost podjednako efikasnog alternativnog lečenja. Prilikom donošenja odluke o davanju transfuzije, lekar Vašeg deteta je razmotrio korisnost transfuzije u odnosu na potencijalne rizike.

Vi možete slobodno pitati lekara zašto Vaše dete mora da dobije transfuziju i da li postoji mogućnost altenativnog lečenja.

Odakle krv za transfuziju?

Krvne komponente za transfuziju krvi pripremaju se iz krvi dobrovoljnih davalaca krvi. Zdrave osobe starosti od 18 do 65 godina mogu dati krv u Službama za transfuziju krvi koje su odlukom Ministarstva zdravlja opredeljene za prikupljanje, obradu, procesiranje, proizvodnju i izdavanje krvnih komponenti bolničkim bankama krvi. Pacijenati oboleli od malignih bolesti dobijaju krvne komponente proizvedene po nacionalnim standardima iz krvi dobijene dobrovoljnim davanjem krvi. Širom sveta mnogo osoba živi i zavisi od ljudi koji dobrovoljno daju svoju krv. Ponekad se krvne komponente a naročito koncentrati trombocita proizvode metodom afereze uz upotrebu specijalnih aparata koji se zovu separtori krvnih ćelija. Ova metoda se zove trombocitafereza.

Ko može da da krv?

Krv može da da svaka zdrava osoba koja ima najmanje 18 i najviše 65 godina, težine veće od 50 kilograma. Davalac krvi treba da bude zdrav, da ima dobru krvnu sliku i da bude negativan na uzročnike krvlju prenosivih bolesti: sifilisa, hepatitisa B, hepatitisa C, i virusa humane imunodeficijencije. Muškarci mogu da daju krv na tri meseca a ženske osobe na 4 meseca. Osobe koje ispunjavaju kritrijume za davanje krvi i žele da daju krv treba da se podvrgnu lekarskom pregledu, da daju podatke o svom zdravstvenom stanju i da se podvrgnu testiranju na napred nabrojane bolesti pre davanja krvi. Popunjavanje upitnika sa pitanjima o ponašanju dotične osobe i njegovom zdravlju tokom prethodnog perioda je važno za lekara da odluči da li ta osoba može da da krv i da li je ta krv bezbedna za transfuziju osobama kojima je potrebna.

Mogu li ja da dam krv za moje dete?

Danas se izbegava uzimanje krvi od roditelja i bliskih rođaka za transfuziju njihovom detetu ili bliskom rođaku. Za to postoji više razloga od kojih su najvažniji imunizacija deteta na neke antigene krvnih ćelija roditelja što može predstavljati problem u slučaju potrebe za transplantacijom tkiva i organa u budućnosti, i moguća pojava bolesti kalem protiv domaćina. Pored toga, to nije neophodno pošto je transfuzija krvi od nesrodnog dobrovoljnog davaoca danas bezbednija nego ikada ranije. Uzimanje krvi od roditelja i bliskih rođaka treba izbegavati.

Da li je transfuzija krvi bezbedna?

Skoro uvek jeste. Zahvaljujući tehnološkim inovacijama koje su primenjene u kolekciji, testiranju davalaca i primalaca krvi, procesiranju, i skladištenju, transfuzija krvi je danas bezbednija nego ikada ranije. Međutim, transfuzija krvi nije bez rizika. Lekar će vam objasniti zašto će primeniti transfuziju krvi uprkos riziku koji postoji i tražiti od Vas da potpišete saglasnost da vaše dete dobije transfuziju.

Da bi se spečila pojava reakcija opasnih po život kod primaoca, krvna komponenta koja se daje za transfuzije treba da bude kompatibilna sa krvlju davaoca. Kompatibilne su krvne komponente iste ABO i RhD krvne grupe. U Republici Srbiji zastupljenost najznačajnijih krvnih grupa je sledeća:

• Krvna grupa A -41,8 %
• Krvna grupa B-16,2 %
• Krvna grupa AB-7,1 %
• Krvna grupa O-34,9 %

Osobe svih krvnih grupa mogu da budu RhD-pozitivne i RhD-negativne:
U našoj populaciji 83% osoba su RhD-pozitivne, a 17 % osoba su Rh-negativne. RhD- pozitivne osobe mogu da dobiju krvne komponente od RhD-pozitivnog i RhD- negativnog davaoca, a RhD-negativne osobe mogu da dobiju samo komponente od RhD-negativnog davaoca. U hitnim situacijama mogući su izuzetci od pravila da svaki pacijent dobije krvnu komponentu svoje krvne grupe. Eritrociti krvne grupe O, RhD-negativan su jedina vrsta krvne komponente koju može da dobije svaki primalac, odnosno osobe svih krvnih grupa. Ovo je korisno u stanjima neodložne potrebe za transfuzijom a krvna grupa primaoca nije poznata. Zbog toga se osobe krvne grupe O, RhD-negativan smatraju univerzalnim davaocima. Osobe krvne grupe AB se nazivaju univerzalnim primaocima pošto mogu da prime eritrocite svih krvnih grupa.

U našoj zemlji se preduzimaju brojne preventivne mere radi povećanja bezbednosti primalaca krvi:

• Davaoci krvi su zdrave osobe koje daju krv jer žele da pomognu povređenima i obolelima, bez materijalne nadoknade;
• Ove osobe pristaju da se pre davanja krvi proveri njihovo zdravstveno stanje;
• Davaoci krvi popunjavaju upitnik u kome odgovaraju na postavljena pitanja o njihovom zdravstvenom stanju i ponašanju. Na osnovu odgovora osoba koja želi da da krv se prihvata ili odbija od davanja krvi;
• Sva uzeta krv se uvek testira na uzročnike zaraznih bolesti (hepatitisa B, hepatitisa C, virus HIV i sifuilisa) koji mogu da se prenesu transfuzijom krvi;
• Za transfuziju se izdaju samo jedinice sa negatitivnim rezultatima;
• Zaražene jedinice krvi se uništavaju posebnim postupkom;
• Proces testiranja krvi je standardizovan i stalno se nadgleda kako bi bili zadovoljeni najviši standardi;

Koliko je bezbedna krv davalaca?

Ponekad postoji bojazan da će se primalac razboleti ukoliko dobije transfuziju neke krvne komponente od dobrovoljnog davaoca krvi. Razloga za brigu nema pošto su usvojeni i primenjuju se nacionalni standardi koji obezbeđuju dovoljne količine bezbedne krvi na teritoriji naše zemlje. Ipak, niko od stručnjaka širom sveta ne može da kaže da je transfuzija krvi apsolutno bezbedna i da je bez ikakvog rizika.

I pored preduzimanja preventivnih mera i dalje postoji rizik od prenošenja zaraznih bolesti putem transfuzije krvi. On je mali ali se događa i u najbogatijim i najrazvijenijim zemljama sveta. Na primer, serološkim testovima nije moguće otkriti okultnu infekciju virusom hepatitisa B koja se dokazuje molekulskim metodama pa tako rizik od infekcije ovim virusom iznosi od 1: 7000 do 1:100 000. Čak i redovno testiranje svih darova krvi molekulskim metodama ne poništava rizik od sticanja zaraze u potpunosti. U zemljama u kojima se krv davalaca redovno testira molekulskim metodama na uzročnike krvlju prenosivih bolesti događaju se i dalje transmisije uzročnika zaraznih bolesti ali mnogo ređe nego kada se upotrebljavaju serološke metode.

U zemljama sa ograničenim finansijskim resursima poput naše veoma je važno
da davaoci krvi daju istinite podatke o svom zdravstvenom stanju prilikom pregleda pre davanja krvi, uključujući podatke o skorašnjim putovanjima u inostranstvo, rizičnom ponašanju, infekcijama, lekovima i drugim zdravstvenim problemima.

Rad Službi za transfuziju krvi regulisan je Zakonom o transfuziji krvi i sve Službe za transfuziju krvi i bolničke banke krvi‚ moraju da prođu regularnu inspekciju da bi mogle da se bave poslovima vezanim za transfuziju krvi.

Ipak, najvažniji i najopasniji rizik transfuzije koji može da se spreči je pogrešna transfuzija. To je situacija kada pacijent dobije krv pogrešne krvne grupe ili kada se primeni krvna komponenta koja nije za vaše dete pripremljena i izdata u bolničkoj banci krvi. Da do toga nebi došlo veoma je važno da pomognete prilikom identifikacije vašeg deteta od strane medicinske sestre koja uzima uzorak krvi za zakonom predviđena pretransfuzijska testiranaja. Uvek treba proveriti puno ime i prezime i JMBG, i datum rođenja. Podaci na nalepnici epruvete sa uzorkom za određivanje krvne grupe i nalogu za analize i test podudarnosti moraju da se slažu 100%. Ako ste zapazili bilo kakvo neslaganje obavezno ukažite na to sestri koja obavlja identifikaciju i izma krv za analizu. Ukoliko ona to ne ispravi treba to da kažete glavnoj sestri odeljenja i lekaru vašeg deteta. Pored toga, treba da učestvujete u identifikaciji vašeg deteta prilikom uključivanja transfuzije krvi. Tada će Vas lekar i sestra pitati da kažete puno ime i prezime vašeg deteta i njegov datum rođenja. Lekar i sestra treba da sravne podatke sa naloga za uzimanje krvi sa podacima koje ste vi dali odnosno sa podacima iz kartona krvne grupe i sa nalepnice krvnog produkta koji treba da bude uključen. Na taj način treba da se stvore uslovi da dete dobije krv svoje krvne grupe koja je za njega pripremljena i izdata.

Pretransfuzijski laboratorijski testovi

Krv se za tranasfuziju bira tako da bude podudarna u pogledu krvne grupe ABO i RhD. U skladu sa time svakom bolesniku se pre transfuzije određuje krvna grupa ABO i RhD antigen, a RhD negativnim primaocima i Rh fenotip.
Međutim, na crvenim krvnim zrncima se nalazi preko 100 različitih krvnih grupa, a na krvnim pločicama i belim krvnim zrncima se nalaze njihove krvne grupe o kojima po zakonu nismo dužni da vodimo račina kada pripremamo krv za transfuziju. Zbog toga što može da dođe do stvaranja antitela na antigene eritrocita koje vaše dete nema a koji se nalaze na eritrocitima davaoca, pre svake transfuzije eritrocita radimo analizu skrining antitela i test kompatibilnosti (unakrsnu probu) između seruma vašeg deteta i eritrocita davaoca. Za transfuziju pripremamo i izdajemo eritrocite davaoca sa kojima je unakrsna proba negativna. Do stvaranja antitela na eritrocitne antigene dolazi ređe kod dece nego kod odraslih osoba, kod kojih na svakih 15-20 primalaca jedan stvori antitelo na neki eritrocitni antigen. Ukoliko je vaše dete imunizovano transfuzijom i ima antieritrocitna antitela u svom serumu onda ono ima specijalni zahtev za krv jer pored ABO i RhD komaptibilne krvi ona treba da bude negativna za antigen prema kome je upravljeno to antitelo. Za obezbeđivanje ovakve krvi može biti potrebno mnogo više vremena nego za običnu transfuziju O tome treba da razgovarate sa vašim lekarom i sestrom na odeljenju. Ovo je naročito važno ako se radi o multiplima antitelim.

Treba da znate da su reakcije na krv uglavnom blage i da brzo prođu U slučaju da dođe do teške reakcije lekari i sestre su obučeni da ih prepoznaju i da ih zbrinjavaju

Kako se daje transfuzija krvnih komponenti?

Posle provere relevantnih podataka na kartonu krvne grupe i rezultata unakrsne probe i pisanja transfuzione liste od strane lekara i medicinske sestre transfuziju krvne komponente uljučuje medicinska sestra.

Sestra punktira kesu sa eritrocitima ili trombocitima koji su izdati na ime vašeg deteta. Krvne komponente se daju pomoću sistema za transfuziju koji je za jednokratnu upotrebu i koji se montira na malo meko plastično crevo sa iglom udenutom u venu na ruci, ili nozi vašeg deteta. Ukoliko dete ima centralni venski kateter transfuzija se daje preko katetera. Bez obzira preko koje igle se daje igla (braunila) mora da bude u potpunosti prolazna.

Transfuzija po pravilu treba da istekne za 2 sata. Lekar može zahtevati i to napisati na transfuzionoj listi da transfuzija istekne za kraće ili duže vreme. Transfuzija nebi smela da traje duže od 4 sata.

Šta dete oseća tokom transfuzije?

Tokom transfuzije dete ne treba da oseća ništa specijalno a posle transfuzije treba da se oseća bolje, naročito posle transfuzije eritrocita. Ukoliko se pojavi povišena temperatura, groznica ili ospa po koži o tome treba odmah obavestiti lekara. Obično se radi o blagim reakcijama ili alergiji, koje prođu brzo posle primene lekova ili posle usporavanja transfuzije. Treba da znate da vaše dete treba brižljivo nadgledati tokom transfuzije. Ako se dete požali da se ne oseća dobro odmah treba da pozovete sestru koja će po potrebi pozvati i obavestiti lekara.

Zabrinutost deteta i roditelja povezana sa budućom transfuzijom?

Dete može da se plaši igle, da ima strah od krvi ili da oseća strah zbog prethodnog lošeg iskustva sa transfuzijom. Bez obzira na to koliko to izgledalo na prvi pogled trivijalno, slobodno pokrenite razgovor na tu temu sa sestrom ili lekarom kako biste otklonili strah i zabrinutost.

Da li primalac može da se razboli posle transfuzije?

Većina bolesnika se posle primnjene transfuzije eritrocita, trombocita ili plazme oseća bolje nego pre transfuzije. Međutim, kao i kod drugih medicinskih procedura postoji mogućnost da se ispolje simptomi i znaci transfuzijskih reakcija:

• Temperatura može da poraste tokom transfuzije eritrocita, trombocita ili plazme ali i po njihovom završetku. Često je parćena drhtavicom, glavoboljom, mukom, gađenjem i retko povraćanjem. Ova reakcija najčešće nastaje zbog reakcije između imunog sistema primaoca i imunih ćelija davaoca krvi. Kada dođe do ove reakcije doktori će zaustaviti transfuziju krvi i bolesniku dati lek za sniženje temperature. Kada se temperatura spusti na normalu transfuzija može da se nastavi.
• Alergija nastaje zbog reakcije primaočevog imunog sistema sa proteinima iz davaočeve krvi. Ova reakcija je uglavnom blaga sa pojavom svraba i urtika na koži, ali retko može da bude jaka i da dovede do sniženja krvnog pritiska, i otežanog disanja. Doktori i sestre će zaustaviti transfuziji i dati lekove za alergiju i kortikosteroide. Ako je reakcija bila blaga transfuzija može da se nastavi, a ako je bila jača moraju se preduzeti opsežnije mere pre nego što se transfuzija ponovo započne.
• Hemoliza podrazumeva razaranje crvenih krvnih zrnaca u cirkulaciji. Ona može da dovede do smrti primaoca. Do nje dolazi kada krv primaoca i krv davaoca nisu podudarne ili kompatibilne. U tom slučaju imuni sistem primaoca razara inkompatibilne eritrocite davaoca. Ako do transfuzije pogrešne krvi dođe doktori će zaustaviti transfuziju i odmah započeti sa lečenjem simptoma. Hemolitična reakcija je retka pošto se u Službama za transfuziju krvi i bolničkim bankama krvi preduzima niz mera sa ciljem da se potvrdi komaptibilnost između primaoca i davaoca krvi pre transfuzije krvi.
• Sa transfuzijom udruženo akutno oštećenje pluća je retka ali opasna komplikacija transfuzije koja nastaje usled reakcije imunih ćelija primaoca i različitih sastojaka iz krvne komponente koju je primalac dobio. Reakcija se odugrava u krvnim sudovima pluća pa su glavni simptomi povezani sa otežanim disanjem i zahtevaju brzo i energično lečenje u šok sobi na aparatima za veštačko disanje. Ova komplikacija transfuzije ne može da se spreči ali je srećom veoma retka .

Da li je davanje krvi opasno?

Osoba koja daje krv ne može da se zarazi prilikom davanja krvi pošto se za uzimanje krvi koriste plastične kese sa crevom i iglom za jednokratnu upotrebu. Kesa sa sistemom za uzimanje krvi je upakovana u plastičnu kesu koja se otvori, izvadi kesa za izimanje krvi, u nju se uzme krv od davaoca, zatim se kesa odvoji, zatvori i šalje na procesiranje i proizvodnju krvnih komponenti. Igla sa crevom se otklanja u posebne kontajnere za potencijalno infektivan materijal koji se potom dezinfikuje i uništava na specijalan način. Davanje krvi je bezbedno i kod najvećeg broja davalaca prođe bez posleduica. Mali broj osoba ima nesvesticu, muku ili gađenje posle davanja krvi. Ovi simptomi obično isčezavaju veoma brzo. Telo davaoca već posle 72 sata nadoknadi plazmu, crvena krvna zrnca posle 6-8 nedelja, pod uslovom da davalac ima dovoljno gvožđa, folne kiseline, i C vitamina u organizmu, odnosno da se ispravno hrani, a krvne pločice nadoknadi posle 48 sati.

Svake godine u Republici Srbiji prikupi se oko 300 000 doza krvi. Prikupljanje krvi je regulisano Zakonom o transfuziji krvi. Krv se prikuplja, procesira, skladišti i transportuje po pravilima sadržanim u nacionalnim standardima za obezbeđivanje dovoljnih količina bezbedne krvi u Republici Srbiji. Pre upotrebe svaka jedinica krvi se testira na prisustvo uzročnika hepatitisa B i C, HIV i sifilisa.

Skoro sva prikupljena krv se procesira tako da se iz svake jedinice proizvedu najmanje tri komponente (eritrociti, trombociti i plazma). Iz plazme se proizvode albumin, imunoglobulini i krioprecipitat.

Deca sa malignim oboljenjima najčešće dobijaju transfuzije eritrocita i trombocita, a ređe transfuzije plazme i krioprecipitata.

Transfuzija eritrocita
Crvena krvna zrnca ili eritrociti su krvna komponenta koja se najčešće primenjuje kod pedijatrijskih bolesnika obolelih od malignih oboljenja. Eritrociti su jedine ćelije u organizmu koje mogu da prenesu koseonik do tkiva pa transfuzija eritrocita povećava količinu kiseonika koja dospeva do svih ćelija u telu primaoca.
Eritrociti se posebnim tehnološkim procesom izdvajaju iz krvi koju su dali dobrovoljni davaoci krvi i primenjuju se kod bolesnika koji su izgubili veliku količinu krvi ili imaju anemiju zbog toga što njihova kostna srž nije u stanju da proizvede dovoljno ćelija ili se te ćelije ubrzano razgrađuju u organizmu. Kod obolelih od malignih oboljenja anemija je posledica smanjenog stvaranja eritrocita u kostnoj srži ukoliko je ona zahvaćena bolešću, pojačanog razaranja samom bolešću ili hemioterapijom koja se upotrebljava za lečenje bolesti. Lekar će brižljivo gledati krvnu sliku i odrediti da Vaše dete dobije transfuziju eritrocita kada proceni da je korisnost transfuzije veća od potencijalnog rizika. Pored toga kod vašeg deteta može postojati potreba za specijalnim vrstama eritrocita kao što su filtrovani eritrociti, ozračeni eritrociti ili oprani eritrociti. Odluku o tome treba da donese hematolog koji leči vaše dete.

Slika 2. Koncentrat eritrocita (doza za odrasle levo i dečje doze desno)

Transfuzija trombocita (krvnih pločica)

Trombociti imaju ključnu ulogu u zgrušavanja krvi. Zajedno sa tečnim delom krvi koji sadrži koagulacione faktore neophodne u procesu zgrušavanja krvi, oni formirajući ugrušak na mestu povrede krvnog suda sprečavaju da krv napusti krvni sud.
Deca sa malignim oboljenjima i solidnim tumorima mogu da imaju smanjen broj trombocita zbog toga što je kostna srž razorena bolešću ili lekovima iz hemioterapijskog protokola. U nedostatku dovoljnog broja trombocita može da nastane krvarenje opasno po život. Transfuzije trombocita se daju preventivno kada je njihov broj u krvi ekstemno mali i u cilju lečenja kada uz smanjen broj postoji i pridruženo krvarenje. Ako nema krvarenja i dete nije u akutnoj infekciji trombociti se obično ne daju i pored toga što je njihov broj u krvi snižen.
Trombociti se specijalnim tehnološkim postupkom izdvajaju i koncentrišu iz date krvi dobrovoljnih davalaca. Za transfuziju odraslom detetu potrebno je 6-8 doza ovako pripremljenih trombocita. Da bi se očuvala njihova funkcija čuvaju se na temperaturi 22°C uz neprekidno „ljuškanje” na mešalici. Rok upotrebe je 5 dana od dana poroizvodnje. U posebnim stanjima hematolog može zahtevati da se trombociti ozrače ili filtriraju pre transfuzije.

Šta su aferezni trombociti?

Afereza je specijalna procedura kojom se iz krvi izdvaja samo jedan sastojak krvi davaoca (trombociti, plazma, leukociti, eritrociti) uz istovremeno vraćanje ostalih delova krvi. Procedura se izvodi uz upotrebu aparata - separatora krvnih ćelija. Pošto davalac daje samo jedan sastojak krvi (jednu komponentu) on može da bude davalac mnogo više puta nego kada standardno daje krv. Tako dobrovoljni davalac može da da trombocite na separatoru 24 puta u toku jedne godine a krv samo 3-4 puta. U našoj zemlji se ovako proizvode trombociti za lečenje transplantiranih bolesnika i bolesnika retkih krvnih grupa kod kojih nije moguće obezbediti dovoljan broj koncentrata trombocita uobičajenim davanjem krvi.

S obzirom na to da u našoj zemlji nema registra dobrovoljnih davalaca afereznih trombocita može biti neophodno da porodica bolesnika u slučaju potrebe sama okupi davaoce trombocita.

Slika 3. Koncentrat afereznih trombocita

Šta je autologna transfuzija?

Autologna transfuzija je procedura u kojoj bolesnik dobija svoju krv koju je dao najviše mesec dana pred transfuziju. Krv za sopstvene potrebe mogu da daju bolesnici kod kojih je planirana hirurška intervencija za koju je prema iskustvu potrebna krv. Krv se uzima, konzerviše i čuva u bolnici za potrebe samo tog pacijenta. Ovakva krv se ne može dati drugom bolesniku, a u slučaju da nije upotrebljena mora da se uništi po za to predviđenoj proceduri.

Autologna, sopstvena krv ne nosi rizik od pogrešne transfuzije i nema rizika od zaraze krvlju prenosivim bolestima. Međutim, za davanje krvi moraju da budu ispunjeni uslovi od kojih je najvažniji da davalac ima dobru krvnu sliku. U određenim stanjima moguće je smanjiti potrebu za krvlju dobrovoljnih davalaca krvi na taj način što se bolesniku vrati njegova krv koja je tokom operacije prikupljena pošto je iscurela u trbušnu ili grudnu duplju.

Ako želite da Vaše dete tokom operacije dobije sopstvenu krv pitajte lekara da li kod njega može da se uzme krv za ovu namenu.

Lekar vašeg deteta treba da predloži autolognu transfuziju ukoliko smatra da zdravstveno stanje vašeg deteta omogućava davanje krvi.

Šta su imunoglobulini?

Imunoglobulini, ili gamaglobulini se proizvode iz humane plazme i upotrebljavaju za poboljšanje imuniteta. Obično se daju bolesnicima kada nisu u stanju da se izbore sa infekcijom, pogotovu u situaciji kada je imuni sistem zbog bolesti ili upotrebe hemioterapijskih lekova oslabljen. Pored toga imunoglobulini se upotrebljavaju za lečenje brojnih autoimunih oboljenja. Specijalni imunoglobulini se prepisuju za lečenje virusnih infekcija, za lečenje tetanusa i besnila.

Šta su alternative transfuziji krvi?

Istraživači već godinama intenzivno rade na pronalaženju zamene za krv kako bi se eliminisali rizici koji prate transfuziju alogene krvi. Još uvek nije pronađena i verovatno još dugo neće biti na raspolaganju prave zamene za ljudsku krv. Do sada su razvijeni produkti koji prolazno nadoknađuju transportnu funkciju eritrocita, takozvani transporteri kiseonika.. To su hemoglobinski zamenici – perfluoro komponente koje mogu da se upotrebljavaju kratkotrajno ali se njihova upotreba još uvek smatra eksperimentalnom.
Druge vrste produkata koji mogu biti potrebni su tečnosti za nadoknadu volumena poput fiziološkog rastvora, ringer laktata ili dekstrana. Ovo su intravenozne solucije koje služe da se nadomesti krvni volumen ali ne mogu da zamene crvena krvna zrnca jer ne mogu da prenose kiseonik. Druge tečnosti za nadoknadu volumena su albumin, koji sadrži belančevine i održava krvni pritisak pa se upotrebljava za prevenciju i lečenje šoka u slučaju krvavljenja.

Šta su hematopoezni faktori rasta?

Hematopoiezni faktori rasta potpomažu nastanak krvnih ćelija. Od njih se najčešće upotrebljavaju faktor rasta garnulocitnih kolonija (Neupogen) i faktor rasta eritrocitnih kolonija (Eritropoietein). Međutim, nijedan od ovih faktora ne može da zameni primenu krvnih komponenti kada se neophodne.
Granulociti su vrsta belih krvnih zrnaca ili leukocita koja štiti od infekcije bakterijama. Transfuzije granulocita druge osobe se više ne daju jer u organizmu primaoca mogu da naprave više štete nego koristi. Njihovu primenu učestalo prati porast temperature, i njima može da se prenese infekcija, naročito citomegalovirus koji je jako opasan kod obolelih od malignih bolesti pošto je kod njih obično oslabljen imunitet. Bolesnici mogu da imaju snižen broj leukocita i granulocita posle hemioterapije pa lekari brižljivo nadgledaju njihov broj u krvi. U slučaju velikog manjka granulocita može da nastane ozbiljna infekcija. Da se to nebi dogodilo, lekar može da prepiše preventivno lek koji će da stimuliše stvaranje leukocita u kostnoju srži. Ovaj lek se zove Neupogen (filgrastim).
Kako zadovoljiti potrebe za krvnim komponentama?
U svim zemljama sveta postoji problem u zadovoljenju potreba sa krvnim komponentama. Da bi u svakom trenutku krv pripremljena za transfuziju čekala pacijenta, a ne pacijent krv potrebno je da zdrave osobe redovno daruju svoju krv. Uloga svih, i zdravih i bolesnih je da podstiču davalaštvo krvi pri čemu zdravi ukoliko nisu, treba da postanu članovi familije davalaca krvi. Ako već nisi, postani davalac krvi !

Autor teksta:
Prim. dr sc. med. Dobrila Veljković,
Institut za zdravstvenu zaštitu majke i deteta “Dr Vukan Čupić”, Beograd